Сећања

Објављено

Основна Школа "Владика Николај Велимировић"

„Моја прва, дакле моја основна школа остала је за мене увек поуздан темељзнања о свету и о човеку, на коме се даље могло градити. У тој школи су најпре учитељица Милосава Стојановић, а за њом и већина наставника образовали моју основну оријентацију у простору и времену, али и према мени самоме и према другим људима. Од сваког од њих сам могао узети онолико колико сам могао примити својим прирођеним способностима. Сви су они несебично давали своје знање са надом да тако обликују младо људско биће. Пред унутрашњим погледом ми се и сада живо појављују њихови ликови, који у мојој души као образовни симболи представљају трајне делове моје личности.

nikolaj velimirovic

Наравно, пре свих ту је Милосава Стојановић са својим подједнаким приступом сваком ученику. Мислим да ми је она развила осећање правде на коју свако подједнако полаже право, без обзира на личне, породичне, националне или сталешке везе. Сетићу се да сам годинама, мислим све до завршетка студија, писао као и моја учитељица накрививши слова улево, али тако да свако буде јасно, у свим својим линијама оцртано. Затим како нам је она развезивала језик за читање једном, наизглед, бесмисленом, али веома корисном вежбом – читањем уназад!

На то се, свакако, за мене и те како упечатљиво потом надовезао рад наше наставнице српског језика и књижевности Радмиле Токић. У којој мери је он за мене био делотворан, нека посведочи чињеница да ми је кроз сталне вежбе на добро изабраним, очигледним примерима дао такво познавање граматике српског језика, да ми је касније у Гимназији и на Филолошком факултету требало само да се подсетим оног наученог код ње, па да добијем сасвим ваљано полазиште за решавање средњошколских и високошколских задатака. Осим тога за мене су велики значај имале литерарна и драмска секција које је водила Радмила Токић. У литерарној секцији сам добио прву прилику да сасвим самостално формирам и изразим свој властити критички однос према једном великом песнику, према нашој завичајној песникињи Десанки Максимовић. А у драмској секцији сам могао да уз наставничину бригу и подстицај развијам своје рецитаторске способности. Икритичка слобода, и рецитовање ми је и сада од велике користи у мом свакодневном послу. Такође сам и из немачког језика још у основној школи добио тако добру пре свега лексичку и граматичку основу од Петра Мијушковића, да сам у Гимназији лако савладавао ново градиво из тог предмета.

Иако сам од почетка показивао сконост ка поезији и лепим уметностима, музичко образовање као школски предмет нисам одмах заволео, будући да нисам имао довољно слуха за свирање и певање. Али када је наш наставник Милош Ранџић почео да нас учи историји класичне музике и да организује на часовима квиз-такмичења из њеног познавања, она је постала подједнако предмет како моје радозналости, тако и такмичарске страсти. За разлику од музичког, ликовно образовање ми је од првих тренутака било омиљена забава у којој су својим веома умесним педагошким саветима благонаклоно учествовали Томислав Ракић и после њега Зорица Кандић.

У физичком васпитању се баш нисам одликовао неким великим способностима, али био сам осредњи у свим спортским дисциплинама, но веома упоран што је наишло на праву подршку нашег наставника Љубисава Бранковића. Љуба ме је научио и људској одговорности за противника. После једне ђачке туче у којој је мој супарник пао и мало расекао главу, није нас као дежурни наставник грдио, него ми је наредио да повређеног друга одведем на превијање у дечији диспанзер, што сам и учинио уз истовремено растерећење од осећања кривице.
Ма колико се трудио да будем објективан у овом свом кратком присећању на основношколско стицање знања и вештина и на људе који су ми их преносили, а пре свега ме васпитавали да будем човек, ипак моја осећања, моје склоности и наклоности односе превагу. Никада нисам имао склоности према оном типу тачности својственом математици, тако да су ми математички апстракне науке остајале стране. У ствари, увек сам се плашио те унапред одређене математичке тачности у којој ништа није измењиво сходно захтевима срца. Као што сам зазирао од тих предмета, тако сам углавном презао и од њихових предавача. Но, Лепосава Антић није била само наставник математике, него и четири године наш разредни старешина. За мене је то била олакшавајућа околност, утолико што се она предано и свакодневно бринула о нама, те је и зазирање од математике могло да попусти у истој мери.

Али свакако највећи изузетак у том табору наставника природно-математичких наука био је и до дана данашњег као мој пријатељ остао онда сасвим млади Петар Станисављевић, наш наставник билогије и хемије. Захваљујући његовој способности да нам на занимљив начин пренесе своја природнонаучна знања и дан данас сам сачувао занимање за земаљску природу и њене тајне. Поврх свега тога Перу Станисављевића сам заволео због његове духовитости у којој се откривао искрен, крајње добронамеран и својим ђацима сасвим одан човек, достојан ђачког уважавања и љубави.

А у петом разреду сам се подједнако одушевио географијом и историјом захваљујући младој и полетној наставници Бранки Ковачевић, која је пленила својом људском топлином и која је свесрдно подстицала мени прирођену тежњу ка енциклопедијским знањима. Након ње је моју љубав према географији даље неговао Душан Николић својим људским и наставничким ауторитетом, у којем није било никакве присиле.

Исто тако сам волео и сада покојног наставника историје Станимира Димитријевића, у школи због његових оригиналних штосова популарног Стаћу. И код њега је добар сплет хумора и знања чинио ваљану радну атмосферу.

Нека ми опросте они које нисам поменуо, a којима сам такође неизмерно захвалан.“

( Миодраг Лома )

Bosko Djukanovic

„ Своје наставнике памтим ,пре свега, као добре људе, људе који су волели децу. Учитељ Лале Обрадовић кроз све је провлачио национално, истицао нашу историјску прошлост, а наставник Љубисав Бранковић много је учинио за ваљевски спорт. Па ипак, моја најдража сећања везана су за Милана Теодосића Чичу, професора математике, који је изузетно волео децу и из задовољства им ударао чврге. Чврга тако није обишла ни Лепу Антић, омалену наставницу математике која се стасом није много разликовала од својих ученика, и која се у том моменту нашла у ходнику...“

( Бошко Ђукановић)