Младост и образовање

Никола Велимировић је рођен 23. децембра 1880. године (по јулијанском календару) у Лелићу, недалеко од Ваљева, у породици земљорадника, од оца Драгомира и мајке Катарине. Образовање је отпочео у манастиру Ћелије, док је ваљевској гимназију завршио у Ваљеву. По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био "ситан" и није имао довољан обим груди. Након тога, уписује београдску Богословију где је, према сећањима школских другова, у раним годинама читао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у богословији био запажен својим мислима о Његошу. Већ у богословији помагао је проти Алекси Илићу у уређивању листа "Хришћански весник", у коме је и неколико година објављивао своје прве дописе и радове.

Након завршетка Богословије радио је као учитељ у селима поред Ваљева после чега је, као стипендиста Цркве, студирао на Старокатоличком факултету у Берну, да би школовање наставио у Немачкој, Енглеској и Швајцарској. У Берну је у двадесет осмој години докторирао теологију, одбранивши дисертацију "Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве". Прве године 20. века Велимировић је провео у Оксфорду, где је спремао докторат из филозофије, док је тезу о Берклијевој филозофији одбранио на француском у Женеви. Вративши се из Европе, ускоро се и монаши у манастиру Раковици и постаје јеромонах Николај (20. XИИ 1909). Упућен је од митрополита Србије Димитрија у Русију, где је провео годину дана, највише путујући по земљи, упознајући њен црквени живот и народне светиње. За то време написао је и своје прво веће дело – студију "Религија Његошева".

Био је предавач на Богословији "Св. Сава" у Београду од 1912. до 1918. године. Предавао је филозофију, логику, психологију, историју и стране језике. Почиње са беседама по београдским и другим црквама широм Србије, па онда држи и предавања на Коларчевом универзитету у другим местима. Истовремено, Николај објављује у црквеним и књижевним часописима своје чланке, беседе и студије: о Његошу, о Ничеу и Достојевском и на друге философско-теолошке теме. Николај је активно учествовао у црквеном животу, мада је имао критичких примедби на рад и понашање неких црквених људи. Он се убрзо разишао са протом Алексом из "Хришћанског весника" због његових погледа на стање у Српској Цркви.

Редовно је путовао по Србији и Босни и проповедао пред све већим бројем слушалаца. Његове проповеди нису биле посвећене само верским питањима, већ су заговарале и национални препород Срба, посебно у Босни која је била под хабсбуршком влашћу. Године 1912. позван је у Сарајево на прославу листа "Просвета", где се упознао са највиђенијим представницима тамошњих Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. Познате су тадашње његове речи да су "својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни", што је у време аустријске анексије Босне и Херцеговине схваћено као изазов аустро-угарским властима, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задржан неколико дана. Аустро-угарске власти му нису дозволиле да следеће године отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но његов је говор ипак доспео у Загреб и био прочитан.

Први светски рат

После избијања првог светског рата, у априлу 1915. године српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску како би пропагирао српске, а касније југословенске ратне циљеве. Тај је задатак поверен Велимировићу не само због његове учености, већ и због добрих веза које је све време одржавао с Англиканском и Епископалном црквом у Британији и САД. Он је по Америци, и затим Енглеској, држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и по другим установама, почевши с великом збору у Чикагу у августу 1915. Велимировић је за програм Југословенског одбора, односно уједињење јужнословенских подручја Аустро-Угарске са Србијом придобио велики број емиграната, од којих многи као добровољци одлазе Солунски фронт. Николај је у ово време износио и идеју о уједињењу свих хришћанских цркава, те почео гајити добре односе са англиканским и Епископалном црквом. Такође је у то време помагао и групу српских студената у Оксфорду, где је једно време и предавао.

О стању у окупираној Србији обавештавао је енглеску јавност писмима и чланцима у енглеској штампи, попут обимног чланка "Србија у оковима" објављеног у "The New Witness" 6. априла 1916. године.

Међуратни период

Када се 1919. године вратио у Србију, где је његова дипломатска активност током ратних година хваљена као велики успех, Велимировић је изабран за епископа у Жичкој епархији. У тој раној фази његове свештеничке каријере, на Велимировића се углавном гледало као на напредног младог теолога и либералну снагу у Српској православној цркви. Велимировић је сматран за англофила наклоњеног протестантизму још из времена његових студија у Берну, Женеви и Оксфорду. Тих година Николај је развио многострану међуцрквену делатност. Учествовао је на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на међународним сусретима младих хришћана у свету, итд.

Међутим, његова либерална репутација била је релативно кратког века. Николај је 1920. године изабран за владику охридског и задужен за богомољачки покрет, који је након И светског рата, основала Српска православна цркве у настојању да заустави опадање интересовања за веру, ширење Адвентистичке цркве и успон комунизма. Дружећи се с побожним верницима који су чинили окосницу богомољачког покрета, под духовним вођством монаха из оближње Свете горе, Велимировић је наредних година доживео дубоку личну трансформацију. Напредни млади учењак постао је пустињак, аскета и конзервативац. Искуства која је стекао у Охриду снажно су утицала на његова филозофска гледишта. Дивљење према Западној Европи и симпатије за екуменски покрет које је гајио у младости, уступиле су место анти-западњаштву и клеронационализму. У то време почиње да заступа и отворено антисемитске ставове. Његова алегорична проповед "Прича о вуку и јагњету" објављена 1928. године је изазвала оштру реакцију београдског рабина др Исака Алкалаја.

После службе у Охриду и Битољу враћен је године 1934. и у Манастир Жича одлуком Архијерејског Сабора. Адолф Хитлер је 1934. године одликовао Велимировића због рада на обнављању немачког војног гробља у Битољу.

Средином 1930-их Николај се почео укључивати у политичка збивања Краљевине Југославије, а отада датирају и блиске везе с Димитријем Љотићем. Крајем 1930-их година, паралелно са успоном фашизма у Европи, унутар Српске православне цркве се рађа екстремно десна идеологија светосавског национализма, чији је главни идеолог Николај Велимировић. Залагао за успостављање друштва заснованог на јединствено српском облику религиозног национализма и монархизма и пропагирао одбацивање индивидуализма, једнакости, верске толеранцију, демократије и других грађанских вредности. Велимировићево антизападњаштво и антимодернизам су били помешани с јаким антисемитским осећањима. Велимировићев богомољачки покрет је у својим публикацијама објављивао антисемитске текстове, укључујући делове Протокола сионских мудраца. Тих година, под идеолошким утицајима епископа Велимировића, Љотић оснива фашистички покрет ЗБОР чија су главна начела била: анти-комунизам, борба против „јеврејске завере“ и залагање за сталешко уређење државе. Чланство Збора у значајној мери поклапало с Велимировићевим Богомољцима. Према неким изворима, вођство Збора је од 1935. године па надаље чинило 'кичму' покрета Богомољаца, док други кажу да су Богомољци колективно приступили Љотићевој организацији крајем 1930-тих година.

Године 1937. Николај је, као и остале водеће личности СПЦ, укључен у тзв. Конкордатску кризу, односно настојање да се спречи ратификација конкордата између Краљевине Југославије и Ватикана. Он је свим српским посланицима непосредно пред гласање упутио писмо којим прети применом црквено–канонских мера према онима који буду гласали за конкордат: "Ја ћу бити несрећан, ако будем принуђен да ове мере применим на Вас и на дом Ваш. А ја их морам применити у потпуности." Када су југословенске власти 1940. године забраниле Збор, издале налог за хапшење Љотића и неколико његових следбеника осудиле на затворску казну (међу њима и Велимировићевог ученика Димитрија Најдановића), Велимировић је написао протестно писмо премијеру Драгиши Цветковићу у којем описује Љотића као високо побожног и моралног човека. Николај је, као и читав Свети архијерески сабор СПЦ на челу са партијархом Дожићем, такођер подржао пуч 1941. године којим је оборена влада Цветковић-Мачек и поништен пакт између Југославије и сила Осовине, потписан неколико дана раније.

Други светски рат

Априлски рат и капитулације Југославије затекла је Николаја у манастиру Жичи. Подршка мартовском пучу је навела немачке окупационе власти да се према Велимировићу односе с подозрењем. Николај је ухапшен године 1941. под сумњом да је повезан с четничким побуњеницима и притворен у манастиру Љубостиња. Годину и по дана касније је и званично ухапшен и пребачен у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Српским Гаврилом Дожићем. Након његовог хапшења, Љотић и његови следбеници су покушали да се за њега заузму код Немаца и убеде их да је Николај пре рата ‘похвалио Хитлера’ и да га зато не треба сматрати непријатељем. Међутим, за разлику од Љотића, Велимировић је одбио да сарађује са нацистима током окупације. За време свог заточеништва у Војловици двојица српских црквених великодостојника одолевала су притисцима да сарађују с Немцима. Они су одбијали да потпишу окупаторски јавни проглас против Тита и партизана, као и да учествују у стварању про-нацистичке владе националног спаса. Николај је био против комуниста и благосиљао је четничког вођу Михаиловићеву борбу против партизана. Почетком 1942. Николај је обавештен од Аћимовића и Недића, да ће бити интерниран од стране Немаца због боравка четника у његовом рејону.

У септембру 1944. када су немачке трупе почеле да се повлаче из Србије пред налетима Црвене армије, Велимировић и Дожић су пребачени прво у Аустрију, а потом у Немачку, где су затворени у злогласном концентрационом логору Дахау. Немци су их ту држали као залог у преговорима са Љотићем и Недићем. У логору су били затворени у посебном делу за високе официре и свештенство (Ехренбункер), третирани боље од осталих и имали статус повлашћених затвореника (Ехренхäфлинг). ’Почасни заробљеници’ су имали посебан смештај и хранили се као немачки официри, врата ћелија у којима су боравили закључавана, а имали су и слободан приступ засебном дворишту у логору. Поред тога, њима је као свештеним лицима било дозвољено да носе свештеничке мантије и није им бријана глава. У црквеној литератури се наглашава да су они у логору Дахау ‘доживели све страхоте овог пакла на земљи’ и претрпели ‘страдање и патње’. Насупрот томе, Ђорђевић тврди да су их Немци "заштитили да не падну у руке савезницима и Титовој ЈНА".

У Дахауу остају три месеца, до децембра 1944. године када их Немци ослобађају. Изгледа да је пуштање Велимировића и Дожића из логора Дахау било је део погодбе Љотића и Недића с немачким изаслаником Херманом Нојбахером. Из Немачке путују заједно са Миланом Недићем и немачким генералом Херманом Нојбахером у Словенију, где су се Немци надали како ће искористити њихов ауторитет међу избеглим Србима у борби против партизана. За време боравка у Словенији Велимировић је благословио Љотићеве добровољце, као и друге колаборационисте и ратне злочинце попут четника Момчила Ђујића и Доброслава Јевђевића. Крајем априла 1945. патријарх Гаврило и епископ Николај су преко Момчила Ђујића ступили у контакт са Димитријем Љотићем, тражећи да се састану са њим. Димитрије Љотић је кренуо према њима али је погинуо 23. априла 1945. код Ајдовшчине у Словенији бежећи од Народноослободилачке војске Југославије. Сутрадан ујутро тело Димитрија Љотића пребачено је у Горицу где је обављена сахрана. На његовом одру је епископ Николај одржао посмртну беседу, у којој је истакао да је Љотић био велики „хришћански државник“ и да сада „припада небеској Србији“.

По окончању фашистичке окупације и успостављању нове комунистичке власти, Николај Велимировић је, због блискости са Димитријем Љотићем и повезаности са политичком организацијом Збор, избегао из земље. Патријарх Гаврило и епископ Николај су потом отишли за Аустрију, где их је у Тиролу покупила америчка 36. пешадијска дивизија. Велимировић се сусрео с америчком војском 8. маја 1945. године у Кицбилу, градићу на аустријско-немачкој граници. Велимировић је тада био у друштву неколико српских националиста и немачких официра. Он је путовао с генералом Миланом Недићем, премијером српске колаборационистичке владе и Херманом Нојбахером, високим немачким функционером у окупираној Србији и првим нацистичким градоначелником Беча (1938-39) кога су југословенске власти касније осудиле на 20 година затвора.

Одатле су отишли у Енглеску где су се раздвојили - патријарх се вратио у Југославију, сада под комунистичком влашћу, а Николај отишао у Америку.

Емиграција и смрт

У Југославији је након рата Николај Велимировић сматран сарадником фашиста и издајником. Држављанство му је одузето, а име стављено на незваничну листу аутора чија се дела нису могла објављивати у земљи. У првим послератним Николајевић није толико критикован због веза са Збором, активност у Словенији 1945. године, ни због антисемитизма, већ због тога што је емигрирао у САД и стао на страну 'империјалиста'. Нове власти су истовремено славиле патријарха Гаврила Дожића, који се 1946. године вратио у Србију, као ратног хероја Српске православне цркве.

Николај је стигао у Америку током 1946. године, где је наставио црквени и политички рад, као и списатељску делатност, на српском и на енглеском језику. Из овога времена потичу његова дела "Касијана", "Земља Недођија", "Жетве Господње", "Диван" и његово последње, недовршено дело "Једини Човекољубац". Из Америке је слао материјалну помоћ српским православним манастирима у Југославији. Домаћа штампа га је оптуживала да је учествовао у емигрантској активности у послератном периоду, усмереној на окупљање свих реакционарних избегличких кругова из Србије ради подстицања непријатељске активности против Југославије. Године 1952. уочи посете шефа југословенске државе Јосипа Броза Тита Лондону Николај се обратио писмом кентерберијском надбискупу Англиканске цркве с намером да се посета спречи. Но, писмо је остало без учинка: посета је била успешна, а Винстон Черчил ју је чак назвао историјском. У интервјуу датом у Сједињеним Америчким Државама 1953. године, Велимировић је тврдио да је био духовна сива еминенција иза Љотићеве организације ЗБОР.

Владика Николај је у Америци повремено и предавао: у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертивилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. У овој последњој га је и смрт затекла 1956. године. Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертивил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта, уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке.

Рехабилитација и канонизација

Николајево завештање потајно је одржавао у животу мали круг његових ватрених поборника с маргина Српске православне цркве окупљених око Велимировићевог бившег сарадника и ђака, дисидента монаха оца Јустина Поповића. Међу Велимировићевим следбеницима у цркви су, поред Јустина била и четири и његова ђака, Атанасије Јевтић, Артемије Радосављевић, Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић, као и Николајев синовац Јован Велимировић. Велимировић је имао подршку националистичких организација у дијаспори. Неке издавачке куће - нпр. љотићевска "Искра" са седиштем у Минхену - објављивале су Велимировићеве радове током 1960-тих и 1970-тих година.

Средином 1980-их година, започиње процес рехабилитације Николаја Велимировића у Шабачко-ваљевској епархији, где је епископ био Јован Велимировић, његов синовац. Националистичка струја у Српској православној цркви је сматрала Велимировићеву рехабилитацију начином да се српско национално биће „прочисти од сабласти комунизма“. Кључни догађај у популаризацији Велимировићевог култа догодио се на 31. годишњицу епископове смрти у марту 1987. године, када су свештеници Шабачко-ваљевске епархије - предвођени епископима Јованом Велимировићем и Амфилохијем Радовићем - незванично канонизовали Николаја и прогласили 18. март, дан његове смрти, верским празником у овој епархији. Годину дана касније комисија која је имала задатак да истражи питање Велимировићеве светости, предвођена новоизабраним патријархом Павлом, одбацила је захтев за канонизацију. Патријарх Павле је позвао на стрпљење и упозорио да с одлуком "не би требало журити", "ни ствар форсирати".

Мошти владике Николаја пренете су у Србију 12. маја 1991. године, у данима када је отпочињао рат на територији бивше Југославије. Његови посмртни остаци су пренети из Либертивила у Лелић, где је сахрањен у цркви, која је његова задужбина.

19. маја 2003. године Свети архијерејски сабор СПЦ "једнодушном једногласном саборском одлуком" канонизује Николаја Велимировића за свеца, чиме је крунисан процес његове рехабилитације и сакрализације. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. Већ следеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио св. Николају. У овом манастиру постоји и музеј посвећен св. Николају, његова велика биста у дворишту манастира и још једна велика зграда која се зове "Дом св. владике Николаја".

Велимировић је током 2000-их постао једна од најуваженијих црквених личности у Србији. У верским круговима, Велимировића по важности редовно пореде са светим Јованом Крститељом и светим Јованом Златоустим. У црквеној литератури се стално понављају речи Јустина Поповића који га сматра 'тринаестим апостолом', 'светим српским јеванђелистом' и 'највећим Србином после светог Саве'.

Преузето са Википедије